i jedan ciničan osmeh

Thanks for joining me! Good company in a journey makes the way seem shorter. — Izaak Walton

via The Journey Begins — Site Title

nešto računam pa da se odmorim prelistavam neke blogove……

ova mala devojčica je nedavno zapratila moj blog. pregledao sam njen blog i zapratio je. bio je pun ljubavi jedne male devojčice koja na slici, ako je njena, ne izgleda kao mala devojčica i piše kratke poruke ljubavi nekome koga voli.  sretan joj put.  i  onda ova fotka me podsetila na jedan drugi blog koji pratim  i ne znam ko stoji iza njega nit je to važno. na posletku to je samo jedan blog i bitno je da ima šta da se pročita, spisateljica me ne zanima.

 

 

Advertisements

upoznaj me jednom

upoznaj me jednom

nećeš ni pomisliti

u svakoga ćeš u sobi posumnjati

pretresaćeš i sebe triput ali

deset metaka je u mom džepu.

upoznaj me jednom

bljuvaću mrak, pričaću izlomljeno

mizerno, slomljen od glave do pete

nesmotreno te uvrediti,

posle ću shvatiti, izvini.

nije namerno.

ako me takvog kulturno istolerišeš

računaj na mene ako ikako mogu.

ako me odjebeš neću ti zameriti.

zajebi me jednom slučajno

verovatno ću ti reći.

upoznaj me jednom

s namerom da me iskoristiš

biću iskreno naivan

verovatno ću videti, još i više osetiti

možda ti oprostim zaboravim

ali radi to stalno i vratiću ti

možda i ne primetiš

jer možda budem gluv glup lud.

budi zao, povređuj me

a naivno sam ti srce dao

očekuj najgore reči koje možeš zamisliti

više ću te precrtati nego oprostiti

jer teško da ću ti zaboraviti

a ti se nećeš promeniti.

nekad sam ko pero nekad teži

neću pesnicom posegnuti

jer ni tajsona majka ne bih udario

pa neću ni tebe

ali dovedi me do toga  i oči

oči ću ti popiti ako uspem.

nisam zao nisam zlonameran

možda anđeo, a možda više đavo

ali vidim ih kako se druže i sarađuju.

naivan sam, glup, vid me još uvek dobro služi,

osećaj mislim još više

još uvek, možda,

bar dok ovo pišem.

 

exedentia

budim se oko tri – pola četiri ujutru, skoro po pravilu, ukoliko ne legnem kasnije, pijem kafu, pušim, šta mi je raditi danas? dok organizam vrišti, podseća, opominje, gutam pilule, senke započinju igru, opet zaspim, probudim se oko pola deset, jedanaest, još samo par godina, dana, ili samo danas, još malo, imun na otrove pijem vina iz akumulatora, tražim para, prodajem preprodajem kupujem, za ljubav sam stvoren, to nekad samo ne izgleda tako, otimam ukradenu mladost, smejem se bolestima, sve su smešne osim nekih, pa možda čak i …., ako može bar to da ne, bože, dosta sam se napatio u odnosu na prosek, zar nisam, iskupljujem ti se velikom srećom, u srcu imam mesta za svakog ali neki su otišli, nisam ih oterao, otišli su sami, svemu dao šansu, i više, do gluposti, neke propustio, imam neka lica i trenutke, neke male ljubavi postaše velike, a  neke velike samo ožiljak kao pogrešan cilj doveden do neprepoznavanja, bez lica, imena i prezimena, čudno je to. kao bumerang kad bacaš na nekoga, na nešto, izmakne se, zavisi koliko si jako bacio, čekaš da se vrati, opet gađaš, pogađaš, promašuješ, ali nemaš više vremena, od patnje praviš radost, radim šta volim, imun na otrove, velikosrećan.

prozor

uvek je trebalo nešto izdržati

nešto preboleti

nije ni prošlo

a već je došlo

izdržati

preboleti

istrpiti

neki ljudi su kurve i samo to !

ne treba mi ta gomila sranja !

ne treba me niko

ne trebaju mi

ne želim sebe ovakvog

zaključao sam se

izgubio ključ

ležao i gledao kroz prozor

krošnje drveća

krst

iza crkve je reka

proletela bi ptica

avion

kiša

oblaci

sunce odlazeći na zapad

sećanja

odlazili dani da se ne vrate

sve brže, sve dalje

onda je trebalo sve prežaliti

sve godine

sve što jeste i nije

otvorio sam vrata bez ključa

zalupivši ih, otišla je ka reci.

a ja dovoljno glup

uzeo  žilet

dosta tup

da se obrijem.

možda me nešto čeka negde

možda nešto nađem

kao da mi nije dosta.